Оливера Лола Аџић
Уметничке слике Оливере Лоле Аџић одишу тананом и оностраном лириком кроз флуидне преливе и тонове звезданих вагри које нису од овога света. Са њених уметничких слика исијава светлост неких далеких плавих сазвежђа из тајинствених дубина Васељене, нежно плаветна светлост ведсрбске, словенске и аријевске душе, душе дубоке и широке као сиње море. (Оно што необавештени називају византијско плаво, то је, у бити и суштаству, ведсрбско-аријевско плава вагра!) Оливера Лола Аџић јесте посвећена сликарка Лирике, Мита и Предања Белих Срба.Свака Оливерина слика јесте једна мистична и љубавна песма, један звездани и космички мит о Беломе Србству Вертикале. О Беломе Србству Вертикале које је скривено негде међу далеким звезданим јатима, и које се вазда изнова рађа и обнавља са Сврхом и Смислом Сварога Тросунчаног. Да сви Оливерини ликови на сликама јесу, уистини, пројаве Белих Срба и Белих Србкиња, то се и са самих осликаних ликова као и из њихових очију чита.
Сва та лица, поготову женска, зраче чистотом, чедношћу, смерношћу и добротом ведсрбског аријевског духа, духа посвећеног љубави и стваралаштву. По сликарској вокацији, те по флуидном, тананом, бајковитом и мистичном  колориту, морам то истаћи, Оливера ме највише подсећа на једног од ње доста старијег ведсрбског сликара - Љубивоја Јовановића из Ариља. Оливеру и Љубивоја, очито, повезује тај древни ведсрбски и аријевски дух, дух посвећен стваралаштву и душа најдубљих осећања Белога Србства.

Драган Симовић, песник
СЛИКАРКА ВЕДСРБСКОГ МИТА
Слике Оливере Лоле Аџић ван-гоговско-експресионистичким маниром и разиграним потезом четке, богатим колоритом на чврсто изграђеном цртежу који на статичан начин држи композицију као у гогеновом сликарству, импресионистички сажимају у оку посматрача пут ка вечитој истини, лепоти и чистоти природе. Пут стварања и кретања, рађања и борбе, светлости и таме, као и у традиционалној народној игри кола, које се окреће око средишта Васељене, кола Сварога, што се нарочито огледа у циклусу тема са родољубивим и етно-мотивима.

Сликарство Оливере Лоле Аџић инспирисано је јаким атрибутом родољубивог осећања и бујном вибрантном сензуалношћу, као и полетним духом који тежи сагласју са природом, назначеним сјајем у оку детета, погледом ка Сунцу и Сунцем у оку медведа, као и са зраком светлости на латици цвета распупелог и расцветалог завичаја.

Из Лолиних слика се очитава поетика снажне виталне енергије и тананог лиризма, која пулсира у преливима зналачки усаглашених опозитних тонова раскошног колорита.

Милена Ђурица, кустос Етнографског музеја, академски сликаркостимограф
 
lolaadzicarte@gmail.com